Српски Парсифал

Вагнеријански поглед на слику Паје Јовановића

Превод са руског др Миодрага М. Стефановића

Зграда хотела Москва у Београду привлачи пажњу својом упечатљивом сецесијском архитектуром. Уколико приђете корак ближе, мирис кафе ће вас намамити унутра, у хотелски кафе. Ноге ће вас понети у предворје и изненада ћете се зауставити испред огромног платна које се простире преко целог зида. На њему, лепе девојке у дишабилеу окружују у плесу достојанственог витеза у оклопу.

Хотел уопште не рекламира ову слику. Па ипак, то је репринт правог ремек-дела, чији је оригинал био скривен од очију јавности више од једног века. „Парсифал“ светски познатог српског уметника Паје Јовановића (1859–1957).

Вагнерове идеје на платну

Вратимо се временски скоро век и по уназад. Године 1882, цео просвећени свет је са одушевљењем расправљао о премијери епског дела „Парсифал“ Рихарда Вагнера, убрзо након које је копозитор преминуо. Према његовом тестаменту, извођење „Парсифала“ било је дозвољено само у кући Вагнеровог легата у Бајројту. Познаваоци уметности и поданици муза, укључујући и уметнике, похрлили су у Баварску из целог света.

Импресионирани представом, сликари су репродуковали причу о младом Парсифалу на платну. Тренутак искушења јунака од стране чаробних девојака у Клингзоровом замку показао се као најпопуларнији. Године 1884, Артур Хакер је насликао „Искушење сер Персивала“, а Жорж Антоан Рошгрос је створио „Витеза цвећа“. Годину дана касније, Анри Фантен-Латур је насликао исту сцену у свом делу „Парсифал и виле“.

Након што је видео Рошгросову слику на изложби у Паризу, Паја Јовановић је отишао у Бајројт да погледа Вагнерову оперу. Након тога, почео је да ради на свом платну „Парсифал“ („Земља вила“). Завршена слика задивљује уметниковим изузетно дубоким разумевањем вагнеровске радње.

На њој, фигуре заводљивих девојака одражавају упутства из композиторовог либрета: „Лепе девојке упадају... у дивљој пометњи. Обучене су у нежне велове на брзину навучене, као да су управо пробуђене из сна.“ Приказујући их као прозрачна, готово провидна бића, Јовановић је показао, попут Вагнера у својој музици, да је њихова спољашња лепота само визија, љуштура која скрива демонску суштину заносних девојака.

Слика Парсифала не копира мизансцен из опере, већ успешно открива јунакову мисију – да достојанствено прође кроз искушење, уништи Клингзоров зачарани замак и врати моћ храма Грала. Спуштен поглед преноси збуњеност, снажну емоцију и унутрашњу борбу. А став, одлучна поза, лице делимично прекривено руком – све то наговештава даљи развој мистерије: „Нека копље згњечи твој лажни сјај у тугу и пропаст!“

Није изненађујуће што је усклађеност између ове слике и Вагнерових идеја изазвала истинско интересовање јавности. Јовановић је представио свој рад 1902. године на 29. изложби Удружења аустријских уметника у Куинстлерхаусу у Бечу. Историчари уметности кажу да је слика била веома популарна; продата је приватном колекционару одмах након затварања изложбе и од тада никада није изложена.

Уметник је створио и хромолитографије у боји и црно-беле. Чувају се у депоима Музеја Паје Јовановића у Београду. Највероватније је управо са једне од ових литографија направљен репринт — она са које Парсифалов непосустајући поглед прати оне који уживају у шољици кафе у предворју хотела „Москва“.

Скривена Кундри

Свако ко жели да сазна више о овој слици може пронаћи, у библиотекама или на бувљим пијацама књига, каталог изложбе поводом 150. Годишњице рођења Паје Јовановића, одржане крајем 2009. и почетком 2010. године у Галерији САНУ. Изложба је представила материјале из депоа Музеја града Београда, укључујући скице оловком за „Парсифала“.

Скице показују да је лик Парсифала остао непромењен на завршеној слици, али је уметник у почетку планирао да заводљиве девојке прикаже сасвим другачије. На скицама, готово све као да се повлаче у позадину, осим једне. Подижући стрелу у десној руци и покушавајући да досегне Парсифала левом руком, она уводи витеза у озбиљан дијалог.

„Ви развратна децо, пустите га. Цвеће ће ускоро свенути, са вама му није суђено да се игра“, тако се Кундри појављује пред Парсифалом у Вагнеровој опери, терајући све остале девојке. Истовремено слушкиња у храму Грала и заводница у зачараној башти, светица и грешница, проклета због ругања Христу у вечној потрази за искупљењем.

Нема сумње да је у првом плану скице Паја Јовановић, добро упознат са опером, приказао управо Кундри у њеном ђаволском облику. Јер Вагнерова мистерија не садржи ниједан други женски лик тако посебне природе. Зашто је онда уметник напустио овакав приказ у завршеној слици?

Погледајмо још једном платно: да ли би девојка у белом велу, она најближа Парсифалу која покушава да ухвати његов оборен поглед, могла бити Кундри, само у свом другом облику? Никада не бисмо погодили уметникову намеру да се није догодио један изванредан догађај 2019. године.

Фантастични заплет

Испоставило се да, након завршетка слике, сликарски мајстор није престајао да размишља о Парсифалу. То је постало очигледно када је 2019. године Народни музеј у Београду објавио да ће јавност током неколико дана моћи да види до тада непознату другу слику „Парсифала“, Паје Јовановића, из приватне колекције.

У то време, музејски саветник и истраживач уметниковог дела, Петар Петровић, открио је ово изванредно откриће у интервјуима за штампу и у књизи ограниченог тиража „Парсифал. Свети грал Паје Јовановића“.

Колекционар, који је желео да остане анониман, набавио је слику од српске породице која ју је чувала скоро сто година. Музејска експертиза потврдила је да је то аутентично Јовановићево дело, насликано између 1910. и 1920. године - то јест, десет до двадесет година након што је уметник створио свог првог „Парсифала“.

На овој слици, Паја Јовановић је остварио своју оригиналну идеју и на платну представио своју визију ђаволске суштине Кундри. Као у Вагнеровој опери, хероина се појављује у готово провидној одећи, светлија, изражајнија и препознатљивија од осталих цветних девојака. Све оне пружају руку витезу, заводећи га или се збуњујући његовом хладноћом. За разлику од њих, она захтева, инсистира: „Суровче! Смилуј ми се!“

Могу се само наслутити Јовановићева размишљања на самом почетку рада на „Парсифалу“: коју Кундријину хипостазу треба да прикаже на платну? На крају, даровити мајстор је донео једину исправну одлуку – створио је две слике са две различите Кундри. Обе су се испоставиле као апсолутно „вагнеровске“.

Кад би се само могли вратити век уназад и поставити уметнику питање: зашто на другој слици једна од цветних девојака – она у дугом белом велу – тако болно подсећа на Кундри са првог платна?

Да ли је Муза захтевала од Паје Јовановића да гледаоцима покаже две инкарнације Вагнерове хероине одједном? Једна искушава, друга моли за спасење. И Парсифал, испуњавајући своју дужност, одговара обема: „Љубав и спасење ћеш спознати, ако ми покажеш пут до царства Грала!“

Круна знања

Паја Јовановић је живео дуг живот, оставио за собом многа изванредна дела и стекао признање у целом свету. Занимљиво је да се у 67. години (отприлике истих година као и Вагнер када је завршио свој еп „Парсифал“), поново окренуо вагнеровској теми и 1926. године створио скицу трећег „Парсифала“, уљем на платну.

Скица се може видети у Галерији Матице српске у Новом Саду. На њој, заводљиве девојке имају исте обрисе као на првој слици из 1902. године, али им је изглед блеђи, као да је увео. Парсифал је, међутим, потпуно трансформисан. Његово држање и оклоп су нестали. У огртачу и сандалама, више подсећа на скромног монаха него на витеза. Спуштајући мач, јунак тужно клања главу пред девојкама које га окружују.

Историчари уметности кажу да је Јовановић остарио и да је Клингзорова еротска башта изгубила своју привлачност за њега. Ово може бити тачно, али у новој уметниковој концепцији немогуће је не приметити алузије на финале другог чина опере.

„Башта брзо свене у пустињу. Девојке су разбацане по земљи попут увелог цвећа“ – тако Вагнер завршава причу о Парсифаловом искушењу од стране лепих девојака. Преузевши копље Грала, витез креће у потрагу за храмом како би постао Краљ Грала, и на крају се саосећајно обраћа Кундри: „Знаш где ме поново можеш наћи!“

Тако је Паја Јовановић створио три различите, али ипак уско повезане интерпретације „Парсифала“. Не само саме слике, већ и деценијама дуг процес рада на њима показују колико је било важно даровитом мајстору да схвати многе аспекте заплета Рихарда Вагнера. Ова дела пружају огромно естетско задовољство вагнеријанцима и представљају позив онима који је још нису чули.да се упознају са овом опером.

Где видети илустрације и сазнати више о уметнику

Срећан сам што свим заинтересованим читаоцима могу да препоручим три публикације које сам користио. Оне садрже илустрације слика Паје Јовановића, информације о његовим делима и уметничко-историјску анализу Јовановићевог „Парсифала“:

Петар Петровић. Парсифал: Свети грал Паје Јовановића. Београд, 2019.

Пол Јоанович. Галерија САНУ, децембар 2009 – фебруар 2010. Београд, 2010.

Водич кроз Музеј Паје Јовановића. Београд, 2010.